NEVIL GODARD, VREME SETVE I ŽETVE (PREVOD) - SEEDTIME AND HARVEST

 

Seedtime and Harvest

 

Vreme setve i žetve

Nevil Godard

 

Prevela i prilagodila

Jelena Ilić

 

 

1.   Kraj zlatne žice

 

Dajem ti kraj zlatnog niza; Samo ga smotaj u klupko, vodiće te do kapije Raja, Sazidane u vratima Jerusalima.

Vilijam Blejk

U narednim esejima sam pokušao naznačiti  određene načine pristupa razumevanju Biblije i ostvarenju vaših snova.

Da ne budete tromi, nego nasledovatelji onih, koji verom i strpljivošću baštine obećanja.

Mnogi koji uživaju u starim, poznatim  stihovima Svetog pisma, bivaju obeshrabreni kada sami pokušaju čitati Bibliju, kao bilo koju drugu knjigu, sasvim opravdano, zato što ne razumeju da je Biblija napisana jezikom simbolizma. Ne znajući da su svi njeni likovi personifikacija zakona i funkcija uma, da je Biblija psihologija, a ne istorija, oni neko vreme razmišljaju o tome, a zatim odustanu. Sve je to previše nedokučivo. Da bi razumeo značenje njenih slika, čitalac mora biti imaginarno probuđen.

Prema Svetom pismu mi spavamo sa Adamom, a budimo se sa Hristom. To znači da spavamo kolektivno, a budimo se individualno.

Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom.

Ako je Adam ili generički čovek u dubokom snu, onda njegova iskustva, kao što je zabeleženo u Svetom  pismu, moraju biti san. Samo onaj koji se probudi može ispričati svoj san i samo bi on razumeo da se simbolikom snova može protumačiti san.

I oni govorahu jedan drugom: Ne goraše li naše srce u nama kad nam govoraše putem i kad nam kazivaše pismo?

Biblija je otkrovenje zakona i funkcija Uma, izraženih jezikom tog sumračnog carstva u koje odlazimo dok spavamo. Pošto je simbolički jezik ovog sumračnog carstva isti za sve ljude, skorašnja istraživanja ove oblasti – ljudske imaginacije, ga nazivaju kolektivno nesvesno.

Međutim, svrha ove knjige nije definisanje Biblijskih simbola ili detaljne interpretacije njenih priča. Samo se nadam da sam uspeo da ukažem na način na koji ćete uspeti da ostvarite svoje želje. Sve što ištete u molitvi svojoj, se može postići samo svesnom, dobrovoljnom vežbom imaginacije pri direktnoj podčinjenosti zakonima Uma. Negde u ovoj imaginarnoj oblasti postoji raspoloženje, osećaj ispunjene želje, čije prisvajanje za vas znači uspeh. Ova oblast, ovaj Raj, vaša imaginacija, je veći nego što mislite i uzvraća istraživanje. Dajem ti kraj zlatnog niza. Smotajte ga u klupko.

 

2. Četvorica moćnih

 

A voda tečaše iz Edama natapajući vrt, i odande se deliše u četiri reke.

A četiri lica imaše svaka životinja: jedno lice heruvimsko, drugo lice čovečije i treće lavovo i četvrto lice orlovo.

Odgovori i reče: Eno, vidim četiri čoveka odrešena gde hode posred ognja i nije im ništa, i četvrti kao da je sin Božji.

Četvorica Moćnih su u svakom čoveku.

Vilijam Blejk

Četvorica Moćnih čine sopstvo čoveka ili Boga u čoveku. U svakom čoveku postoje Četvorica Moćnih, ali ova Četvorica Moćnih nisu odvojena bića, razdvojeni poput prstiju šake. Četvorica Moćnih su četiri aspekta njegovog uma i međusobno se razlikuju po ulozi i karakteru, ali nisu četiri razdvojena sopstva čovekovog tela.

Četiri Moćnika se mogu izjednačiti sa četiri hebrejska znaka, koji čine tajanstveno ime Kreativne Moći, od četiri slova, od i u sebi,  kombinujući u sebi prošle, sadašnje i buduće oblike glagola biti. Tetragramaton se poštuje kao simbol Kreativne moći u čoveku, JA JESAM, četiri kreativne uloge u čoveku, koje teže ostvariti kvalitete skrivene u Njemu, u stvarnim materijalnim pojavama.

Četiri moćnika možemo najbolje razumeti ako ih uporedimo sa četiri najvažnija lika u produkciji predstave.

Celi svet je pozornica, I svi muškarci i sve žene su samo glumci; Imaju svoje izlaze i svoje ulaze; I jedan čovek u njegovo vreme igra sve uloge, onako kako vam se sviđa, drugi čin, sedma scena.

Producent, autor, reditelj i glumac su četiri najznačajnija lika u produkciji predstave. U predstavi života, uloga producenta je da predloži temu predstave. On to čini željom, na primer Želeo bih da sam uspešan; Voleo bih da putujem; Voleo bih da sam u braku, i tako dalje. Ali da bi se ove opšte teme pojavile na pozornici sveta, moraju biti nekako određenije i razrađene do detalja. Nije dovoljno reći Voleo bih da sam uspešan, to je previše nejasno. Uspešan u čemu? Kako god, prvi Moćnik predlaže samo temu.

Dramatizacija teme je prepuštena originalnosti drugog Moćnika – autoru. U dramatizaciji teme, autor piše samo zadnju scenu predstave, ali ovu scenu piše do detalja. Scena mora predstaviti ostvarenu želju. On mentalno konstruiše scenu, što je moguće stvarniju, onoga što bi iskusio da mu se želja ostvari. Kada je scena jasno vizualizovana, autorov posao je završen.

Treći Moćnik u produkciji životne predstave je režiser. Uloga režisera je da se pobrine da se glumac verno pridržava scenarija i da ga ponavlja iznova i iznova, sve dok mu uloga ne postane prirodna. Ova uloga se može uporediti sa kontrolisanom i svesno usmerenom pažnjom – pažnjom isključivo fokusiranom na radnju, koja ukazuje da je želja već ostvarena.

Četvrti kao da je sin Božji – ljudska imaginacija, glumac. Ovaj četvrti Moćnik izvodi u sebi, u imaginaciji, predviđenu radnju koja ukazuje na ostvarenje želje. Ova uloga ne vizualizuje, niti posmatra radnju. Ova uloga, u stvari, igra predstavu i to čini iznova i iznova, sve dok ne poprimi tone realnosti. Bez dramatizovane vizije ispunjene želje, tema ostaje samo tema i zauvek spava u golemim odajama nerođenih tema. Bez saradnje pažnje, poslušne dramatizovanoj viziji ispunjene želje, vizija neće dostići objektivnu realnost.

Četiri moćnika su četiri dela ljudske duše. Prvi je Jehovin Kralj koji predlaže temu, drugi je Jehovin sluga koji verno razrađuje temu prema viziji predstave, treći je Jehovin  čovek, koji je bio pažljiv i poslušan viziji ispunjene želje, koji zalutalu imaginaciju vraća na scenario sedamdeset puta sedam. Oblik Četvrtog je sam Jehova, koji glumi dramatizovanu temu na pozornici uma.

Jer ovo da se misli među vama šta je i u Hristu Isusu, Koji, ako je i bio u obličju Božijem, nije se otimao da se usporedi sa Bogom.

Predstava života je zajednički napor četiri dela ljudske duše.

Sve što vidite, iako se čini da je spolja, je iznutra, u vašoj imaginaciji, čiji  je ovaj svet smrtnosti samo senka. Blejk

Sve što vidimo je vizuelna konstrukcija osmišljena da izrazi temu, temu koja je dramatizovana, uvežbavana i izvedena negde drugde. Ono čemu svedočimo na pozornici sveta je optička konstrukcija osmišljena da izrazi teme koje su dramatizovane, uvežbavane i izvedene u čovekovoj imaginaciji.

Četvorica Moćnih čine Ja čoveka, ili Boga u čoveku i sve što čovek vidi, iako se čini da je od spolja, a to su samo senke bačene na ekran svemira, optičke konstrukcije koje je osmislio Ja, da ga obaveštavaju o temama koje je začeo, uvežbao i odglumio u sebi.

Stvorenje je bilo potčinjeno taštini da bi postao svestan svojeg Ja i njegovih uloga, jer sa svešću o Ja i njegovim ulogama može delovati sa svrhom, može imati svesno predodređenu istoriju. Bez svesti, on se ponaša besvesno i plače pred objektivnim Bogom da ga spasi od sopstvene kreacije.

Dokle ću već, Gospode, vapiti za spasenjem, a ti ne čuješ. Ja ti vičem: Nasilje! A ti ne pomažeš.

Kada čovek otkrije da je život predstava, koju sam piše, svesno ili nesvesno, prestaće sa slepim samomučenjem izvršavanja presuda nad drugima. Umesto toga, on će ponovo napisati predstavu prema svojim idealima, jer će shvatiti da sve promene u predstavi potiču iz saradnje Četvorice Moćnih i njemu samom.

Svi muškarci i žene u njegovom svetu su samo glumci i jednako su nemoćni  da promene njegovu predstavu, kao i glumci na bini pozorišta da promene scenu. Željena promena mora biti osmišljena, dramatizovana, uvežbana i izvedena u pozorištu njegovog uma. Kada je četvrta uloga, imagnacija, završila zadatak ponavljanja izmenjene verzije predstave, sve dok ne postane prirodna, tada će se podići zavese nad ovim naizgled nepromenljivim svetom i Četvorica Moćnih će baciti senku prave predstave na ekran svemira. Muškarci i žene će automatski igrati svoje uloge da dovedu do ispunjenja dramatizovane teme. Glumci, zbog različitih uloga u predstavi života, će postati važni za dramatizovanu temu pojedinca i budući da su važni, uvučeni su u njegovu predstavu. Odigraće njihovu ulogu, verujući celo vreme da su oni sami inicijatori svojih uloga. Oni to rade zato što:

Kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi... Ja u njima i ti u meni.

Ja sam upleten u čovečanstvo. Mi smo jedno. Svi mi igramo četiri uloge producenta, autora, režisera i glumca u drami života. Neki od nas to rade svesno, neki nesvesno. Neophodno je da to činimo svesno. Samo na ovaj način možemo biti sigurni u savršen kraj naše predstave. Tada ćemo razumeti zašto moramo postati svesni četiri uloge jednog Boga u nama samima, koje imaju Božiju pratnju poput njegovih Sinova.

Čovek ne treba da ostane čovek: njegov bi cilj trebao biti viši. Jer će Bog samo bogove Prihvatiti kao svoje društvo. Angelius Silesius

U januaru 1946., poveo sam za praznike svoju suprugu i kćerkicu na Barbados u britanskoj Zapadnoj Indiji. Ne znajući da postoje poteškoće u povratku, nisam rezervisao karte pre odlaska iz Njujorka. Kada smo stigli na Barbados, saznao sam da samo dva broda dolaze na ostrvo, jedan iz Bostona, a drugi iz Njujorka. Rečeno mi je da nema slobodnih mesta ni na jednom brodu do septembra. Kako sam imao obaveze u Njujorku u prvoj nedelji maja, stavio sam svoje ime na dugu listu čekanja za april.

Nekoliko dana kasnije se u luku usidrio brod iz Njujorka. Pažljivo sam ga osmotrio i odlučio da ćemo se vratiti tim brodom. Vratio sam se u hotel i odredio unutrašnju radnju, koja bi se desila da stvarno  plovimo tim brodom. Smestio sam se na stolicu u spavaćoj sobi, da se izgubim u svojoj imaginarnoj radnji.

Na Barbadosu, kada se ukrcavamo na veliki parobrod, isplovljavamo u duboku luku motornim brodom ili čamcem na vesla. Znao sam da moram uhvatiti osećaj da zaista plovimo na tom brodu. Izabrao sam unutrašnju radnju iskoračenja sa plovila i penjanja na platformu broda. Pri prvom pokušaju, moja pažnja je lutala nakon što sam zakoračio na platformu parobroda. Vratio sam se na početak i pokušao iznova i iznova. Ne sećam se koliko sam puta izveo ovu radnju u svojoj imaginaciji dok nisam stigao na  palubu i osvrnuo se ka luci, sa osećajem slatke tuge pri odlasku. Bio sam srećan što se vraćam svojoj kući u Njujorku, ali nostalgičan pri pozdravu sa divnim ostrvom i našom porodicom i prijateljima. Sećam se da sam u jednom od pokušaja u penjanju na brodske stepenice, u osećaju da plovim, zaspao. Nakon što sam se probudio, nastavio sam sa uobičajenim društvenim aktivnostima dana i večeri.

Narednog jutra sam primio poziv od parobrodske kompanije, da se javim u njihovu kancelariju i preuzmem karte za plovidbu u aprilu. Bio sam radoznao da saznam zašto je Barbados odobrio otkazivanje i zašto sam ja, koji sam bio na kraju duge liste čekanja, dobio rezervaciju, ali sve što je agentkinja mogla da mi kaže, je da su tog jutra primili telegram iz Njujorka nudeći put za troje. Ja nisam bio prvi koga je agentkinja pozvala, ali iz razloga koje nije mogla objasniti, onima koje je pozvala nije bilo zgodno da plove u aprilu. Otplovili smo 20. aprila i stigli u Njujork 1. maja.

U produkciji moje predstave, plovidba na brodu, koji bi me doveo u Njujork do prvog maja, odigrao sam četiri najvažnija lika u mojoj predstavi. Kao producent, odlučio sam da plovim određenim brodom u određeno vreme. Igrajući ulogu autora, napisao sam scenario – zamislio sam unutrašnju radnju, koja se preobratila u spoljašnju radnju koju bih preduzeo da se moja želja ostvarila. Kao režiser, uvežbavao sam sebe, glumca, u imaginarnoj akciji penjanja na brodske stepenice, sve dok mi ta  radnja nije postala potpuno prirodna.

Kada je to bilo završeno, događaji i ljudi su se brzo pomerili da se prilagode, u spoljašnjem svetu, predstavi koju sam konstruisao i izveo u svojoj imaginaciji.

Video sam kako mistična vizija teče i živi u ljudima, šumama i potocima. Sve dok više nisam mogao znati. Tok života iz vlastitih snova. Džordž Vilijam Rasel

Ovu priču sam ispričao svojoj publici u San Francisku i dama u publici mi je rekla da je nesvesno koristila istu tehniku kada je bila mlada.

Događaj se desio na Božićno veče. Bila je veoma tužna i umorna i sažaljevala je samu sebe. Njen otac, kog je obožavala je iznenada umro. Ne samo da je osećala gubitak tokom božićnih praznika, već su je prilike primorale da napusti studije i da ide da radi. Te kišne, božićne večeri, bila je na putu do kuće tramvajem u San Dijegu. Tramvaj je bio ispunjen čavrljanjem srećne omladine, koja je išla kući za praznike. Da bi sakrila suze od onih oko nje, stala je na otvoreni deo prednjice tramvaja i podigla lice ka nebu da bi se suze izmešale sa kišom. Zatvorenih očiju, držeći se čvrsto za ručku tramvaja, ovo je rekla sebi: Ovo što osećam nije so iz mojih suza, već so mora u vetru. Ovo nije San Dijego, ovo je Južni Pacifik i ja plovim ka Zalivu Somoe. I gledajući ka gore, u svojoj imagnaciji je zamislila Južnjački krst. Toliko se predala ovom razmišljanju da je sve oko nje izbledelo. Iznenada je bila na kraju puta i kod kuće.

Dve nedelje kasnije joj se javio advokat iz Čikaga da kod sebe ima tri hiljade dolara u američkim obveznicama. Nekoliko godina ranije, njena tetka je otišla u Evropu, sa instrukcijama da se ove obveznice predaju njenoj nećakinji u slučaju da se ne vrati za Sjedinjene Države. Advokat je upravo primio vesti o tetkinoj smrti i sada je izvšavao njene instrukcije.

Mesec dana kasnije, ova devojka je otplovila na ostrva u Južnom Pacifiku. Bila je noć kada je stigla u Zaliv Samoe. Gledajući ka dole, videla je belu penu poput kosti u daminim ustima, dok se brod provlačio kroz talase, donoseći u vetru so iz mora. Oficir na dužnosti joj je rekao: Eno ga Južnjački krst i gledajući ka gore ugledala je Južnjački krst, baš onako kako ga je zamislila.

Narednih godina je imala mnogo prilika da svoju imaginaciju konstruktivno koristi, ali s obzirom da je ovo nesvesno učinila, nije razumela da u pozadini svega postoji Zakon. Sada, kada razume, i ona svesno igra četiri glavne uloge u svakodnevnoj predstavi svog života, producirajući predstave za dobro drugih i sopstvenu dobrobit.

Kad su bili vojnici raspeli Isusa, uzeše njegove haljine i načiniše četiri dela, svakome vojniku po deo, i donju haljinu; a donja haljina nije bila šivana, nego izatkana sva u jednom komadu od vrha do dna.

 

3.   Dar vere

 

I Gospod pogleda na Avelja i na njegov prinos; A na Kajina i na njegov prinos ne pogleda...

Ako istražimo Sveto pismo, postaćemo svesni o mnogo dubljem značenju prethodnog navoda od onog koje bi nam dalo puko čitanje. Gospod nije niko drugi do vaša svest. Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: Koji jeste, On me posla k vama. JA JESAM je samodefinicija Gospoda.

Kajin i Avelj, kao unuci Gospoda, mogu biti samo personifikacije dve različite uloge vaše svesti. Autor se trudi da pokaže Dva Suprotna Stanja Ljudske Duše i iskoristio je dva brata da ih prikaže. Dva brata predstavljaju dva različita pogleda na svet koje svi imaju. Jedan je ograničena percepcija čula, a drugi je imaginarni pogled na svet. Kajin, prvi pogled, je onaj koji se pasivno predaje pojavama i prihvatanju života na osnovu spoljašnjeg sveta: pogleda koji  neizbežno vodi ka čežnji ili zadovoljstvu sa razočarenjem. Avelj, drugi pogled, je vizija ispunjene želje, koja uzdiže čoveka iznad dokaza čula do stanja olakšanja, u kojem nestaje čežnja. Neznanje o drugom pogledu je duša u vatri. Znanje o drugom pogledu je krilo koje leti ka Nebesima ispunjene želje.

Dođi, jedi moj hleb i pij vino koje sam rastvorila.

U poslanici Hebrejima, pisac nam govori kako je Avelj ponudio veru, a zatim autor navodi:  A bez vere nije moguće ugoditi Bogu.

A vera je tvrdo pouzdanje u ono, čemu se nadamo, osvedočenje o onom, što ne vidimo. Jer u njoj stari postigoše sjajno svedočanstvo.

Kajin nudi dokaze čula koje, svest,  Gospod odbija, zato što bi prihvatanje ovog dara, kao kalupa budućnosti, značilo fiksiranje i ovekovečenje sadašnjeg stanja zauvek. Bolestan bi bio bolestan, siromašan bi bio siromašan, lopov bi bio lopov, ubica – ubica, i tako dalje, bez nade za iskupljenjem.

Gospod ili svest, nema poštovanja prema tako pasivnoj upotrebi imaginacije, koju predstavlja Kajinov dar. On je oduševljen Aveljevim darom, aktivnom, dobrovoljnom, dobronamernom upotrebom imaginacije u ime sebe i drugih.

Ko je slab, neka reče: junak sam.

Neka čovek odbaci pojave i neka proglasi da je onaj koji želi da bude. Neka zamisli lepotu gde njegova čula otkrivaju pepeo, radost gde svedoče žalosti, bogatstvo gde svedoče siromaštvu. Samo takvom aktivnom, dobrovoljnom upotrebom imaginacije se čovek može uzdići i obnoviti Raj.

Ideal uvek čeka da bude inkarniran, ali dok Bogu ne ponudimo savršenstvo, naša svest, pretpostavljajući da smo već ono što želimo otelotvoriti, je nesposobna za rađanje. Bogu je potrebna svakodnevna žrtva vere da bi oblikovao svet u harmoniji sa našim snovima.

Verom  prinese Avelj Bogu, bolju žrtvu nego Kajin.

Vera žrtvuje očiglednu činjenicu za neočiglednu istinu. Vera se čvrsto drži fundamentalne istine i kroz posredništvo pretpostavke, nevidljiva stanja postaju vidljive činjenice.

Jer šta je vera osim ako je verovati u ono što ne vidiš? Sveti Avgustin

Nedavno sam imao priliku da posmatram divne rezultate, one koja je verovala u ono što nije videla.

Mlada žena me je zamolila da se nađem sa njenom sestrom i trogodišnjim nećakom. On je bio dobro, zdrav momčić, izrazito plavih očiju i veoma  lepe kože bez mrlja. Tada mi je ispričala svoju priču.

Pri rođenju, dečak je bio savršeno u svakom pogledu, osim velikog, ružnog belega, koji je pokrivao jednu stranu njegovog lica. Lekar im je rekao da se ništa ne može učiniti povodom toga. Posete mnogim specijalistima su samo potvrdile tvrdnju lekara. Nakon što je čula presudu, tetka je dala sebi za zadatak da dokaže svoju veru, da pretpostavka iako demantovana dokazima čula, ako se u njoj ustraje, će postati činjenica.

Svaki put kada je posmislila na bebu, a to je bilo često, videla je u svojoj imaginaciji osmomesečnu bebu savršenog lica, bez ikakvog traga belega. Ovo nije bilo lako, ali je znala da je to dar Abelja koji je godio Gospodu. Bila je uporna u svojoj veri, verovala je u ono što se ne vidi. Rezultat je bio da je posetila sestru kada je dete napunilo osam meseci i videla da ima savršenu kožu, bez traga belega, kao da ga nikad nije ni bilo. Sreća! Slučajnost! Viče Kajin. Ne. Abelj zna da to govore oni koji nemaju vere, za zasluge vere.

Jer po veri živimo, a ne po gledanju.

Kada su razum i činjenice života u suprotnosti sa idejom koju želite da ostvarite i prihvatite da su istiniti dokazi vaših čula i ono što nalaže razum, doneli ste Gospodu, vašoj svesti, Kajinov dar. Očigledno je da Mu takve ponude neće ugoditi.

Život na zemlji je vežbalište za stvaranje slika. Ako koristite samo kalupe koje određuju vaša čula, vaš život se neće promeniti. Vi ste ovde da živite život u izobilju, te morate koristiti nevidljive kalupe imaginacije, a rezultati i postignuća su najvažniji test vaše moći da stvarate. Samo kada pretpostavite osećaj ispunjene želje i budete uporni, vi nudite dar koji zadovoljava.

Kada Aveljev dar bude moja odeća, onda ću ostvariti moju želju.

Prorok Malahija se žali da je čovek opljačkao Boga:

A vi mene zakidate; i govorite: U čem Te zakidamo? U desetku i u prinosu.

Činjenice zasnovane na razumu i dokazima čula, koji se suprotstavljaju ideji koja traži ekspresiju, vas pljačkaju od verovanja u stvarnost nevidljivog stanja. Koji oživljuje mrtve, i zove ono što nije kao ono što jest. Dajte ime nevidljivom; pretpostavite osećaj vaše ispunjene želje.

Da bude hrane u mojoj kući, i okušajte me u tom, veli Gospod nad vojskama, hoću li vam otvoriti ustave nebeske i izliti blagoslov na vas da vam  bude dosta.

Ovo je priča o paru iz Sakramenta, Kalifornije, koji su odbili dokaze svojih čula, odbili su da budu opljačkani, uprkos prividnom gubitku. Supruga je dala svom suprugu veoma vredan sat. Poklon je imao dvostruku vrednost zbog uspomena koje vežu za njega. Imali su mali ritual sa satom. Svake noći kada je skinuo sat dao ga je njoj, a ona ga je odložila u posebnu kutiju u pisaći sto. Svakog jutra je uzela sat i dala ga njemu.

Jednog jutran sata nije bilo. Oboje su se sećali svojih uloga od prethodne večeri, te sat nije izgubljen ili na pogrešnom mestu, već je ukraden. Tada i tamo, odlučili su da ne prihvate činjenicu da je stvarno nestao. Ovo je prilika da vežbamo ono u šta verujemo. Odlučili su da će u svojoj imaginaciji ponavljati njihov uobičajeni ritual, kao da je sat tu. Svake večeri, u svojoj imaginaciji, suprug je skidao sat i davao ga supruzi, dok je ona u svojoj imaginaciji uzimala sat i pažljivo ga sklanjala. Svakog jutra je vadila sat iz kutije i davala ga suprugu, a on bi ga stavljao (na ruku). Ovo su verno radili dve nedelje.

Nakon bdenja od četrnaest dana, čovek je otišao u jednu i jedinu zlataru u Sakramentu gde bi sat mogao biti prepoznat. Dok je nudio dragulj na procenu, vlasnik radnje je primetio ručni sat na njemu. Pod izgovorom da je kamen potrebno podrobnije proveriti, otišao je u kancelariju i pozvao policiju. Kada je policija uhapsila čoveka, pronašli su u njegovom stanu preko deset hiljada dolara vrednosti ukradenog nakita. Hodajući po veri, a ne po gledanju, ovaj par je postigao svoju  želju – sat, i osim toga, pomogli su i drugima da povrate ono što se činilo zauvek izgubljeno.

Ako neko sa samopouzdanjem napreduje u pravcu svog sna i nastoji da živi životom koji je zamislio, dočekaće ga neočekivani uspeh u uobičajenim časovima. Thoreau

 

4.   Skala bića

 

I usni, a to lestve stajahu na zemlji a vrhom ticahu u nebo, i gle, anđeli, Božji po njima se penjahu i silažahu; I gle, na vrhu stajaše Gospod.

U snu, u viziji noći, kada je Jakov usnio dubokim snom,  otvorilo se njegovo unutrašnje oko i ugledao je svet kao niz uzlaznih i silaznih nivoa svesti. Bilo je to otkrovenje najdubljeg uvida u misterije sveta. Jakov je video vertikalnu skalu uzlaznih i silaznih vrednosti ili stanja svesti. Time je sve na svetu dobilo značenje, jer bez takve skale vrednosti, ne bi bilo smisla za život.

Svakog trenutka, čovek stoji na večnoj skali smisla. Ne postoji predmet ili događaj koji se ikad desio ili se dešava, a da je bez značaja. Značaj predmeta ili događaja, za pojedinca, je direktan pokazatelj nivoa njegove svesti.

Vi, na primer, držite ovu knjigu. Na jednom nivou svesti to je predmet u prostoru. Na višem nivou, to je niz slova na papiru, organizovanih prema određenim pravilima. Na još višem nivou je izraz značenja.

Gledajući spolja, prvo vidite knjigu, a u stvari, prvo dolazi značenje. Ono ima veći stepen značaja od rasporeda slova na papiru ili knjige kao predmeta  u prostoru. Značenje je odredilo raspored slova; raspored slova samo izražava značenje. Značenje nije vidljivo i prevazilazi nivo vidljivog rasporeda slova. Da nema značenja koje treba izraziti, ne bi bilo napisane i objavljenje knjige.

I gle, na vrhu stajaše Gospod.

Gospod i značenje su jedno – stvaralac, uzrok fenomena života.

U početku bijaše Reč, i Reč, bijaše u Boga, i Bog bijaše Reč. U početku beše namera, značenje, a namera je bila sa namernikom, a namera je bila namernik. Predmeti i događaji u vremenu i prostoru su na nižem nivou značaja, u odnosu na nivo značenja koji ih proizvodi. Sve je nastalo iz značenja, a bez smisla  ništa nije stvoreno što je stvoreno. Činjenica da je sve što se vidi  efekat, na nižem nivou značaja nevidljivog višeg reda, je važno razumeti.

Naša uobičajena procedura je pokušaj da objasnimo više nivoe značaja – zašto se nešto dešava – u smislu nižeg, šta i kako se nešto dešava. Na primer, uzećemo nesreću koja se desila i pokušati da objasnimo.

Većina nas živi na nivou onoga što se desilo, nesreća je bila događaj u prostoru, jedan automobil je udario u drugi i uništio ga. Neki od nas žive na višem nivou kako se nesreća dogodila – bila je kišna noć, klizavi putevi i drugi auto je proklizao u prvi. U retkim slučajevima, nekolicina nas dosegne najviši ili uzročni nivo zašto se takva nesreća dešava. Tada postajemo svesni nevidljivog, stanja svesti koje je prozvelo vidljiv događaj.

U ovom slučaju, uništen auto je vozila udovica, koja je mislila da ne može da priušti, a silno je želela, promenu okruženja. Kada je čula da bi pravilnom upotrebom imaginacije mogla da radi i da bude sve što poželi, ova udavica je zamišljala sebe kako živi u željenom gradu.

U isto vreme, ona je živela u svesti gubitka, ličnog i finansijskog. Zato je privukla događaj, koji je naizgled bio još jedan gubitak, ali suma novca koju je dobila od osiguranja joj je omogućila da učini željenu promenu svog života.

Kada vidimo zašto, iza prividne nesreće, stanje svesti koje je proizvelo nesreću, dolazimo do zaključka da nesreća ne postoji. Sve u životu ima nevidljivo značenje.

Čovek koji je čuo za nesreću, čovek koji zna kako se desila i čovek koji zna zašto se desila, su tri različita nivoa svesti u pogledu nesreće. Na uzlaznoj skali, svaki viši nivo nas vodi korak unapred ka istini nesreće.

Trebali bismo neprestano težiti da se uzdignemo ka višem nivou značenja, koje je uvek nevidljivo i iznad fizičkog događaja. Ali zapamtite,  značenje ili uzrok fenomena života se može naći samo u svesti čoveka.

Čovek je toliko zanesen vidljivom stranom predstave života, šta se desilo i kako se desilo, da se retko uzdiže u nevidljivo stanje – zašto se desilo.

Odbija da prihvati prorokovo upozorenje:

Iz nevidljivog postade vidljivo.

Njegovi opisi šta se desilo i kako se desilo, su tačni u smislu njegovog, nivoa mišljenja, ali kada se zapita zašto se desilo, sva fizička objašnjenja se raspadaju i prinuđen je da traži zašto ili njegovo značenje, na nevidljivom ili višem nivou. Mehanička analiza događaja se bavi samo sa spoljnjim vezama stvari. Taj način nikada neće dostići nivo na kojem je tajna zašto se događaji dešavaju. Čovek mora prepoznati da niže i vidljivo proizilaze iz nevidljivog i višeg nivoa značenja.

Neophodna je intuicija da nas uzdigne do nivoa značenja – do nivoa zašto se nešto dešava.  Usvojimo savet hebrejskog proroka starog veka Podižem oči svoje ka gorama u sebi i posmatrajte šta se tamo dešava. Pogledajte koje smo ideje prihvatili kao istinite, na koja smo stanja pristali, snove, želje, i iznad svega, na koje namere. Sa ovih gora potiču sve stvari koje otkrivaju naš stas, našu visinu, na vertikalnoj skali značenja. Ako podignemo oči ka Ti u meni koji radiš iza Vela, videćemo značenje fenomena života.

Događaji se javljuju u prostoru da izraze različite nivoe svesti čoveka. Promena u nivou njegove svesti, automatski rezultira promenom u pojavama njegovog života. Pokušaj da promeni okolnosti, pre nego što promeni nivo svesti odakle potiču, je uzaludno mučenje. Čovek iskupljuje svet dok se penje na vertikalnoj lestvici značenja.

Videli smo u analogiji knjige, kada je svest uzdignuta do nivoa kada je čovek mogao videti značenje izraženo rasporedom njenih slova, da to takođe podrazumeva znanje da su slova rapoređena prema određenim pravilima i da takava uređenja, kada su odštampana i međusobno povezana, formiraju knjigu. Ono što je istina za knjigu, istina je i za svaki događaj u svetu.

Neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, jer će zemlja biti puna poznanja Gospodnjeg kao more vode što je puno.

Ništa se ne sme odbaciti, sve mora biti iskupljeno. Naši životi, uzdižući se na vertikalnoj skali značenja ka večno uzdižućoj svesti, svesti o stvarima višeg značaja, su proces kroz koji će se desiti iskupljenje. Kako čovek uređuje slova u reči i reči u rečenice, da izrazi značenje, na isti način život uređuje okolnosti, uslove ili događaje da izrazi nevidljiva značenja i stavove čoveka. Ništa nije bez značaja. Ali čovek, ne znajući za viši nivo unutrašnjeg značenja gleda nad pomerajućom panoramom događaja i ne vidi značenje života. Uvek postoji nivo značenja koji određuje događaje i njihove esencijalne veze sa našim životima.

Evo priče koja će nam omogućiti da pronađemo dobro u stvarima koje su naizgled zle; suzdržimo se od osude i postupimo ispravno uprkos nerešivim problemima.

Pre samo nekoliko godina, naša zemlja je bila potresena prividnom nepravdom u našoj sredini. Priča je ispričana na radiju i televiziji, i takođe  i u novinama. Možda se sećate ovog slučaja. Telo mladog američkog vojnika, ubijenog u Koreji, je vraćeno kući zbog sahrane. Pre službe, njegovu suprugu su pitali rutinsko  pitanje da li je njen muž bio belac. Kada je odgovorila da je bio indijanac, sahrana je odbijena. Odbijanje je bilo u skladu sa zakonima te zajednice, ali je uzburkalo celu naciju. Bili smo razjareni da se nekom, ko je poginuo u službi svojoj zemlji, odbije sahrana bilo gde u njegovoj zemlji. Priča je privukla pažnju predsednika Sjedinjenih Država i ponudio je sahranu sa svim vojnim počastima u Nacionalnom groblju Arlington. Nakon službe, supruga je rekla reporterima da je njen muž oduvek maštao da umre kao heroj i da ima pogrebnu službu heroja sa svim vojnim počastima.

Kada smo mi u Americi morali da objasnimo zašto su progresivni, inteligentni ljudi kao mi, ne samo doneli, već i podržali takve zakone, u našoj divnoj zemlji slobodnih i hrabrih, nismo mogli objasniti. Mi, kao posmatrači, smo videli samo šta se desilo i kako se desilo. Nismo uspeli da vidimo zašto se desilo.

Ta sahrana je morala biti odbijena da bi se momku ostvario san. Pokušali smo da objasnimo dramu u smislu nižeg nivoa kako se desilo, čije objašnjenje ne bi moglo zadovoljiti onog koji pita zašto se desilo.

Pravi odgovor, sa aspekta višeg značenja, bi bio takav preokret naših uobičajenih navika mišljenja, da bi odmah bio odbijen. Istina je da sadašnje činjenice uzrokuju buduća stanja – indijanac maštajući o herojskoj smrti, sa svim vojnim počastima je bio kao Magbet prenet izvan ove neuke sadašnjosti i mogao je da oseti sada budućnost u trenu.

I po njoj on mrtav još govori.

 

5.   Igra života

 

Lakše mogu podučiti dvadesetoricu što je dobro učiniti, nego biti jedan od dvadesetorice koji će slediti moje mučenje. Šekspir

Sa ovim priznanjem svog uma, sada ću vas naučiti kao da igrate igru života. Život je igra, i kao i sve igre ima svoje ciljeve i svoja pravila. U malim igrama koje je čovek izmislio, kao što su  kriket, tenis, bejzbol, fudbal i tako dalje, s vremena na vreme se moraju menjati pravila. Nakon dogovorenih promena, čovek mora naučiti nova pravila i igrati igru u okviru prihvaćenih pravila.

Međutim, u igri života, pravila se ne mogu promeniti  ili prekršiti. Samo u okvirima  njegovih univerzalnih i zauvek nepromenljivih pravila se može  igrati igra života.

Igra života se igra na igralištu uma. Pri igranju igre, prvo se pitamo: Šta je njen cilj i svrha? i drugo Koja su pravila igre? U igri života, naš glavni cilj je uvećanje svesti, svesti o stvarima većeg značaja, a naš drugi cilj je postizanje ciljeva, ostvarenje naših želja.

Što se tiče naših želja, pravila dosežu toliko da ukažu način, na koji treba da ih ostvarimo, ali se želje tiču samog pojedinca. Pravila koja upravljaju igrom  života su jednostavna, ali je potreban celi život da se mudro koriste. Evo jednog od pravila:

Jer, kako on  misli u svom srcu, tako je on.

Za mišljenje  se obično veruje da je potpuno nesputana i slobodna funkcija, bez pravila koja je ograničavaju. Ali to nije istina. Mišljenje se kreće vlastitim procesima na ograničenom području, određenim putevima i obrascima.

Razmišljanje sledi postavljene staze unutar sopstvenih razgovora.

Svi možemo postići naše ciljeve mudrom upotrebom uma i govora. Većina nas je potpuno nesvesna mentalne aktivnosti koja se dešava u nama. Ali, da bismo uspešno igrali igru života, moramo postati svesni naše mentalne aktivnosti, jer ova aktivnost u obliku mentalnih razgovora je uzrok pojava našeg života.

...Za svaku praznu reč koju kažu ljudi dati odgovor u dan strašnog suda. Jer ćeš se svojim rečima opravdati, i svojim ćeš se rečima osuditi.

Zakon Reči se ne može prekršiti.

Nijedna kost neće mu se slomiti.

Zakon Reči nikad ne zanemaruje unutrašnju reč, niti čini i najmanju olakšicu zbog neznanja o njegovoj moći. On oblikuje život oko nas onako kako mi, našim unutrašnjim razgovorima, oblikujemo život u sebi. Ovo čini da otkrije našu poziciju na igralištu života. Ne postoji protivnik u igri života, postoji samo cilj.

Ne tako davno, raspravljao sam ovo sa uspešnim poslovnim čovekom i filantropom. Ispričao mi je priču o sebi koja podstiče na razmišljanje.

Rekao je: Znaš, Nevile, kada sam bio četrnaest godina, prvo što sam naučio jesu ciljevi u životu i to je bilo na terenu u školi. Bio sam dobar na stazi i imao sam dobar dan, ali bila je još jedna trka koju je trebalo istrčati i imao sam jaku konkurenciju, jednog momka. Odlučio sam da ga pobedim. Pobedio sam ga, to je istina, ali dok sam ga imao na oku, treći momak, kojeg nismo smatrali konkurencijom je pobedio u trci.

To iskustvo me je naučilo lekciju koju sam koristio celi život. Kada me ljudi pitaju za moj uspeh, moram reći da sam uveren da je to zato što mi novac nikad nije bio cilj. Moj cilj je mudra, produktivna upotreba novca.

Unutrašnji razgovori ovog čoveka su zasnovani na pretpostavci da on već ima novac, njegovo stalno unutrašnje pitanje je njegova ispravna upotreba. Unutrašnji razgovori čoveka koji se muči da dobije novac samo dokazuju njegovo neimanje novca. U njegovom neznanju moći sveta, on gradi prepreke u postizanju svog cilja; on je fokusiran na takmičenje, umesto na sam cilj.

Greška, dragi Brute, nije u našim zvezdama,

Već u nama da smo podređeni.

Julije Cezar, prvi čin, druga scena

 

Kao što su svetovi bili uokvireni rečju Božjom, tako i mi, kao nasledovatelji Boga kao draga deca, stvaramo uslove i okolnosti svog života, svojom svemoćnom unutrašnjom reči. Bez vežbe i najtemeljnije znanje igre neće proizvesti željene rezultate. Jer koji zna dobro činiti, poznaje pravila, i ne čini, greh mu je. Drugim, rečima, propustiće svoj znak i neće ostvariti svoj cilj.

U paraboli o Talentima, Gospodareva osuda sluge koji je zanemario upotrebljavanje svog dara je jasna i nepogrešiva, i otkrivši jedno od pravila igre života, ignorišući ga rizikujemo neuspeh. Talenat koji se ne koristi, poput uda koje se ne vežba, će klonuti i konačno atrofirati. Moramo biti tvorci reči, a ne samo slušači. Pošto mišljenje prati staze postavljene u unutrašnjim razgovorima, ne samo da možemo videti gde idemo na igralištu života, nadgledajući naše unutrašnje razgovore, već možemo  odrediti i gde ćemo ići konrolišući i usmeravajući naš unutrašnji razgovor.

Šta biste mislili i rekli i radili da ste sada onaj koji želite biti? Počnite to da mislite, govorite i radite u sebi. Rečeno vam je: Nego ima Bog na nebu koji otkriva tajne, i zauvek zapamtite da je nebo u vama, i da bude kristalno jasno ko je Bog, Gde je, i koje su Njegove tajne, Danilo nastavlja: Što ti je videla glava na postelji tvojoj ovo je. Oni otkrivaju staze za koje ste vezani i ukazuju na pravac kojim idete.

Ovo je uradila žena, da preusmeri staze za koje je bila nesrećno vezana, ka pravcu kojim je želela da ide. Dve godine nije bila u kontaktu sa troje ljudi koje je najviše volela. Posvađala se sa snajom, koja joj je naredila da napusti njihovu kuću. Tokom te dve godine nije videla ni čula sina, snaju niti svog unuka, iako je u međuvremenu unuku poslala nebrojene poklone. Svaki put kada je pomsilila na svoju porodicu, a to je bilo svakog dana, vodila je mentalne razgovore sa snajom, kriveći je za svađu i optužujući je da je sebična.

Nakon što je jedne noći poslušala moje predavaje, na temu igre života i kako je igrati, iznenada je shvatila da je ona bila uzrok prolongirane tišine i da ona sama mora učiniti nešto povodom toga. Uvidevši da je njen cilj da ima dobre odnose kao nekada, zadala je sebi zadatak da u potpunosti promeni unutrašnje razgovore.

Te noći u njenoj imaginaciji je sastavila dva divna, nežna pisma, napisana njoj, jedno od snaje, a drugo od unuka. U njenoj imaginaciji ih je čitala iznova i iznova, sve dok nije zaspala u radosnom rapoloženju da je primila ta pisma. Ovaj imaginarni akt je ponavljala osam noći. Ujutro, devetog dana, je primila kovertu sa dva pisma, jedno od snaje, drugo od unuka. Bila su to lepa, nežna pisma, pozivajući je da im dođe u posetu, skoro kopije onoga što je mentalno zamislila. Koristeći svoju imaginaciju svesno i s ljubavlju, preokrenula je staze za koje je bila vezana u pravcu kojim je želela da ide, ka ponovnom, srećnom porodičnom ujedinjenju.

Promena stanovišta je promena pozicije na igralištu igre života.  Igra života se ne igra, tamo negde u prostoru i vemenu, već se pravi potezi igre života dešavaju iznutra, na terenu uma.

Izgubivši dušu, tvoju dušu Opet pronađi, Usmeravajući ka tom cilju Tvoj odvojeni um. Lorens Hausman

 

6.   Vremena, vreme i pola

 

I jedan reče čoveku obučenome u platno, koji stajaše nad vodom u reci: kad će biti kraj tijem čudesima? I čuh čoveka obučenoga u platno, koji stajaše nad vodom u reci, i podiže desnicu svoju i levicu svoju k nebu, i zakle se onijem koji živi uvek da će se sve ovo ispuniti, po vremenu, po vremenima i po po vremena, i kad se svrši  rasap sile svetoga naroda.

Na jednom od mojih predavanja u Los Anđelesu o skrivenim značenjima iz biblijskih priča, neko me je zamolio da interpretiram gore naveden citat iz Knjige proroka Danila. Nakon što sam priznao da ne znam značenje tog određenog odlomka, dama iz publike je sebi rekla: Ako se um ponaša prema pretpostavci sa kojom počinje, onda ću pronaći pravi odgovor na to pitanje i reći ću ga Nevilu. I ovo mi je rekla.

Sinoć je postavljeno pitanje: Šta znači po vremenu, po vremenima i po po vremena iz Knjige proroka Danila 12:7. Sinoć, pre spavanja, sam rekla sebi: Postoji jednostavan odgovor na ovo pitanje, te ću pretpostaviti da ga znam i dok spavam moje veće ja će pronaći odgovor i otkriti ga mojem nižem ja u snu ili viziji.

Probudila sam se oko pet časova ujutru. Bilo je rano za ustajanje, pa sam ostala u krevetu i brzo zapala u to pospano stanje između buđenja i spavanja i u tom stanju mi se ukazala slika starice.

Sedela je u stolici za ljuljanje, ljuljajući se napred nazad, napred nazad. Tada mi je glas koji je zvučao kao tvoj glas rekao: Radi to opet i opet i opet sve dok ne poprimi sve tonove realnosti.

Iskočila sam iz kreveta i ponovo pročitala dvanaestio poglavlje Knjige proroka Danila i to je bio intuitivni odgvor koji sam pimila. Uzimajući šesti i sedmi stih, jer se oni odnose na sinoćnje pitanje, osetila sam da ako odeć,a kojom su Biblijski likovi obučeni, predstavlja nivoe svesti, kao što nas ti učiš, onda platno predstavlja uistinu veoma visok nivo svesti, „čoveku obučenome u platnu koji stajaše nad vodom u reci,“ te ako voda predstavlja visok nivo psihološke istine, kako ti učiš, onda osoba koja može da hoda po njoj mora predstavljati uzvišen nivo stanja svesti. Stoga sam osetila da je ono što ima da kaže veoma važno. Sada, postavljeno mu je pitanje: „Kad će biti kraj tijem čudesima?“ Njegov odgovor je bio: „Po vremenu, po vremenima i po po vremena.“ Sećajući se vizije o starici koja se ljulja napred-nazad i tvog glasa koji mi kaže: „Radi to opet i opet i opet sve dok ne poprimi sve tonove realnosti,“ i sećajući se da su mi ova vizija i tvoja instrukcija došli kao odgovor na moju pretpostavku da znam odgovor, intuitivno sam osetila da je pitanje postavljeno čoveku obučenom u platno značilo koliko je potrebno da moji divni snovi koje sanjam postanu stvarnost. A njegov odgovor je Radi to opet i opet i opet sve dok ne dok ne poprimi sve tonove realnosti.“

„Po vremenu“ znači izvesti akt imaginarne radnje koji ukazuje na ispunjenu želju; „po vremenima“ znači ponoviti imaginarni akt opet i opet; „po po vremena“ predstavlja trenutak kada zaspimo dok ponavljamo imaginarnu radnju, jer taj trenutak se javlja obično pre nego što je unapred određena radnja završena, te se može reći da je pola ili deo vremena.

Za ovu ženu je bilo predivno iskustvo dobiti tako duboko razumevanje Svetog pisma, jednostavnom pretpostavkom da je znala odgovor. Međutim, da bi znala pravo značenje po vremenu, po vremenima i po po vremena, mora primeniti svoje razumevanje u svakodnevnom životu. Nikada nismo na gubitku prilikom da testiramo ovo razumevanje, bilo za sebe ili druge.

Pre nekoliko godina, dama koja je živela u našoj stambenoj zgradi, je došla da me vidi zbog svog mačka. Mačak je bio stalno sa njom i njoj izuzetno drag. Međutim, imao je osam godina, veoma bolestan i trpeo je bolove. Nije jeo osam dana i neprestano je bio ispod njenog kreveta. Dva veterinara su pregledala mačku i savetovali su ženu da se mačak ne može izlečiti i da ga odmah treba uspavati. Predložio sam da te noći pred spavanje, u svojoj imaginaciji, zamisli neku radnju koja bi ukazala da je mačak opet zdrav. Predložio sam joj da to uradio ponovo i ponovo, sve dok ne dobije tone realnosti.

Obećala je da će to učiniti. Međutim, ili zbog nedostatka vere u moj savet ili zbog neimanja vere u svoju sposobnost da izvede imaginarnu radnju, zamolila je nećaku da provede noć sa njom. Dogovor je bio, ako mačak ne bude dobro do jutra, da ga nećaka odnese kod veterinara, da se ona kao vlasnica ne mora suočiti sa tako zastrašujućim zadatkom. Te noći se smestila u laganu stolicu i počela da zamišlja da se mačak ludira pored nje, grebući nameštaj i radeći mnoge stvari koje mu inače ne bi bile dozvoljene. Svaki put kada bi joj misli odlutale od unapred utvrđenog zadatka da vidi normalnog, zdravog, energičnog mačka, vratila bi svoju pažnju na sobu i opet započela svoju imaginarnu radnju. Ovo je radila opet i opet, sve dok konačno, sa osećajem olakšanja, nije zaspala u svojoj stolici.

Oko četiri sata ujutru, probudio ju je plač njenog mačka. Stajao je pored njene stolice. Nakon što je privukao njenu pažnju, odvukao ju je do kuhinje gde je tražio hranu. Ugrejala mu je malo mleka, koje je domah popio i tražio još.

Ovaj mačak je udobno živeo još pet godina, dok nije prirodno uginuo u snu, bez bolova ili bolesti.

U snu, u utvari noćnoj, kad tvrd san padne na ljude, kad spavaju na postelji; Tada otvara uho ljudima i nauku im zapečaćava.

 

7.   Budite kao mudre zmije

 

Budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi.

Sposobnost zmije da oblikuje svoju kožu okoštavanjem dela sebe, i njena veština da odbaci svaku kožu koju je prerasla, naveli su čoveka da ovog gmizavca smatra simbolom moći beskrajnog rasta i samoreprodukcije. Čoveku je rečeno da bude mudar kao zmija i da nauči kako da odbaci svoju kožu – njegovo okruženje,  njegovo očvrslo ja; čovek mora da nauči kako da razvežite ga i pustite da ide...kako da odložite starog čoveka...kako da umre za staro i ipak zna, kao zmija, da nećete vi umreti.

Čovek još nije naučio da je sve van njegovog fizičkog tela takođe deo njega samog, da njegov svet i svi uslovi njegovog života oslikavaju njegovo stanje svesti. Kada zna ovu istinu zaustaviće uzaludnu borbu samoprepirke i poput zmije, pustiće staro da ode i izgraditi novo okruženje.

Čovek je besmrtan, dakle mora umreti beskrajno. Jer život je kreativna ideja; može se naći samo u promenljivim oblicima. Tagor

U drevna vremena, zmije su takođe bile povezane sa čuvanjem blaga ili bogatstva. Zapovest da budemo mudri kao zmije, je zapovest čoveku da probudi moć svog suptiliziranog tela, njegove imaginacije, da i on, poput zmije, može rasti i prerasti, umreti, a ipak ne umreti, jer iz tih smrti i vaskrsnuća, odbacivanja starog i odevanja novog, će proisteći ispunjenje njegovih snova i pronalaženje njegovih blaga.  Zmija beše lukava mimo sve zveri poljske; čak i da je tako, imaginacija je suptilnija od bilo kog nebeskog stvorenja koje je Bog stvorio.

Imaginacija je stvorenje koje:

...Pokori propadljivosti, ne od svoje volje nego za volju onoga koji je pokori, na nad; Jer se nadom spasosmo. A nad koji se vidi nije nad; jer kad ko vidi što, kako će mu se nadati? Ako li se nadamo onome što ne vidimo, čekamo s trpljenjem.

Dok je spoljašnji ili prirodni, čovek od čula, isprepleten sa svojim okruženjem, unutrašnji ili duhovni čovek, nije toliko isprepleten. Kada bi isprepletenost bila potpuna, naredba biti mudri kao zmije bi bila uzaludna. Kada bismo bili u potpunosti isprepleteni sa svojim okruženjem, ne bismo mogli skloniti našu pažnju sa dokaza čula i osetili situaciju naše ispunjene želje, u nadi da će se to nevidljivo stanje materijalizovati kao naše novo okruženje. Ali:

Seje se telo telesno, a ustaje telo duhovno. Ima telo telesno, i ima telo duhovno.

Duhovno telo imaginacije nije isprepleteno sa čovekovom okolinom. Duhovno telo se može povući od spoljašnjeg čoveka čula i okoline, i zamisliti sebe da je ono što želi da bude. I ako ostane verno toj viziji, imaginacija će za čoveka izgraditi novo okruženje u kojem će živeti. Ovo se odnosi na izjavu:

...Jer idem da vam priravim mesto. I Kad otidem i pripravim  mesto, opet ću doći i uzet ću vas k sebi, da i vi budete, gde sam ja.

Mesto pripremljeno za vas ne mora biti mesto u prostoru. To može biti zdravlje, bogatstvo, drugarstvo, bilo šta što poželite na ovom svetu. Sada, kako je to mesto pripremljeno?

Prvo morate konstruisati što živopisniji prikaz onoga što biste videli i čuli i radili, da ste fizički prisutni i da se fizički pomerate u tom mestu. Zatim, dok je vaše telo nepokretno, morate zamisliti da se zaista u tom mestu i da vidite i čujte i radite, sve što biste videli i čuli i radili da ste tamo telom. Ovo morate raditi opet i opet sve dok  ne zadobije tone realnosti. Kada postane prirodno, mesto je pripremljeno kao novo okruženje za vaše spoljnje ili fizičko ja. Sada možete otvoriti vaše fizičke oči i vratiti se starom stanju. Mesto je spremno i gde ste bili u imaginaciji, tamo ćete biti i telom.

Kako će se ovo imaginarno stanje fizički ostvariti nije vaša briga, kao prirodnog ili spoljnjeg čoveka. Duhovno telo, pri povratku iz imaginarnog stanja u prethodno fizičko stanje, je stvorilo nevidljivi most događaja da poveže dva stanja. Iako je nestao čudan osećaj, kao da ste zaista bili tamo i kao da je to stanje stvarno, čim otvorite oči u poznatom  okruženju, progoni vas osećaj duplog identiteta, sa spoznajom da postoji prirodno telo i duhovno telo. Kada ste vi, čovek od prirode, imali ovo iskustvo, ići ćete automatski preko mosta događaja koji vodi ka fizičkoj realizaciji vašeg nevidljivog pripremljenog mesta.

Ovaj koncept, da je čovek dualan, i da unutrašnji čovek imaginacije može boraviti u budućim stanjima i vratiti se u sadašnji trenutak sa mostom događaja da ih poveže, se nasilno sukobi sa široko prihvaćenim stavom o ljudskoj ličnosti i prirodom pojava. Takav koncept zahteva revoluciju trenutnih ideja o ljudskoj ličnosti, i o prostoru, vremenu i materiji. Koncept da čovek, svesno ili nesvesno, određuje uslove života zamišljajući se u ovim mentalnim stanjima, vodi do zaključka, da je ovaj navodno nepromenljivi svet konstrukcija Uma, koncept koji u početku zdrav razum odbacuje. Ipak, trebamo se setiti da je većina koncepata koje je zdrav razum odbacio, na kraju čovek morao silom prihvatiti. Ovi beskrajni preokreti osuđivanja, na koje je iskustvo primoralo čoveka, su naveli profesora Vajtheda da napiše:

Samo nebo zna kakve naizgled besmislice sutra neće biti dokazane kao istina.

U čoveku spava stvaralačka moć i mora se probuditi. Ustani, koji spavaš, i uskrsni od mrtvih, i obasjat će te Hrist!

Probudi se iz sna koji ti kaže da je spoljnji svet uzrok uslova tvog života. Uzdigni se iz mrtve prošlosti i stvori novo okruženje.

Duh Božji  je u vašoj imaginaciji, ali spava i treba ga probuditi sa poluge čula, na kojoj ste tako dugo ležali nasukani.

Kada postanete mudri kao zmija, otvoriće vam se neograničene mogućnosti izvan svake mere. Biraćete idealne uslove koje želite iskusiti i idealno okruženje u kom želite živeti. Kad iskusite ova stanja u imaginaciji, sve dok ne poprime čulnu živopisnost, eksternalizovaćete ih sasvim sigurno, kao što zmija menja svoju kožu.

Kada ih prerastete, tada ćete ih odbaciti jednako lako kao što zmija odbacuje svoju sjajnu kožu. Život u izobilju, cela svrha Stvaranja, se ne može spasiti kroz smrt i vaskrsenje.

Bog je želeo oblik, pa je On postao čovek: i nama nije dovoljno da prepoznamo Njegov duh na delu stvaranja, moramo tražiti Njegov rad u obliku i govoriti da je dobar, iako prerastamo formu, zauvek i uvek.

On vodi kroz sve šire odaje užitka, gde lupanje zanosi blizu kraja koji se povlači, jer Njegov je Dodir beskrajan i pruža se do svih krajeva.

A kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi.

Ako se uzdignem nad dokazima čula do stanja svesti koje želim da ostvarim i ostanem u tom stanju dok mi ne postane prirodno, oblikovaću to stanje oko sebe i svi će ga videti. Ali kako ubediti čoveka da je ovo istina, da je život jedino imaginarni život, da je pretpostavljanje osećaja ispunjene želje put ka izobilju, a ne kompenzacija za onog koji beži od stvarnosti; to je problem. Videti kroz sve šire odaje užitka šta znači živeti u carstvu imaginacije; da bi cenio i uživao u svetu, čovek treba živeti u imaginaciji; čovek mora sanjati i obitavati u svom snu, a zatim rasti i prerasti taj san, zauvek i uvek. Čovek bez imaginacije, koji se neće odreći  života na jednom nivou da bi ga pronašao na višem nivou, je kao Lotova žena – stub samozadovoljne soli. Sa druge strane, oni koji odbijaju oblik, kao da je neduhovni i koji odbijaju inkarnaciju, kao odvojenu od Boga, ne znaju veliku misteriju: Velika je tajna, Bog se javio u telu.

Vaš život izražava jedno, i samo jedno - vaše stanje svesti. Sve zavisi od toga. Kada vi, kroz imaginaciju kao posrednika, pretpostavite stanje svesti, to stanje poprima formu i učvršćuje se oko vas, kao što se okoštava zmijska koža. Ali morate biti verni tom stanju. Ne možete ići iz stanja u stanje, bolje strpljivo čekajte u jednom nevidljivom stanju, dok ne zadobije formu i postane materijalna činjenica. Strpljenje je neophodno, ali strpljenje će biti lako nakon prvog uspeha u odbacivanju starog čoveka i razvoju novog, jer smo sposobni čekati prema tome kako smo bili nagrađeni u prošlosti. Razumevanje je tajna strpljenja. Kakva prirodna radost i spontanost uživanja leže u gledanju sveta, ne sa, već kako Blejk kaže, kroz oko! Zamislite da gledate ono što želite videti i ostanite verni vašoj viziji. Vaša imaginacija će sebi načiniti odgovarajući oblik u kom ćete živeti.

Sve je nastalo iz moći imaginacije. Ništa nema početak osim u čovekovoj imaginaciji. Iznutra ka spolja je zakon svemira. Kako iznutra, tako i spolja. Čovek van sebe traži istinu, ali je važno potražiti je u sebi.

Istina je u nama samima; ne uzdiže se Iz spoljašnjih stvari, šta god verovali. U svima nama je najdublje središte, Gde istina prebiva u celini...i znati, Pre je čini otvaranje puta Odakle zarobljeni sjaj može pobeći, Nego posledica ulaska u svetlost koja bi Treblo biti spolja. Brauning: Paracelzus

Mislim da bi vas zanimao primer kako je mlada žena odbacila kožu gneva i navukla drugačiju kožu. Roditelji ove žene su se razišli kada je ona imala šest godina i živela je sa majkom. Retko je viđala oca. Jednom godišnje, za Božić,  joj je slao ček od pet dolara. Nakon njene udaje, povećao je božićni poklon na deset dolara.

Nakon jednog od mojih predavanja, razmišljala je o mojoj izjavi da je čovekova sumnja u drugog samo mera njegove sopstvene prevrtljivosti i prepoznala je da je godinama krila ozlojeđenost prema ocu. Te noći je odlučila da otpusti ozlojeđenost i da je zameni sa nežnom reakcijom. U svojoj imaginaciji, osetila je da grli oca na najtopliji način. Ponavljala je to opet i opet, sve dok nije uhvatila duh imaginarne radnje, tada je zaspala veoma zadovoljna.

Sledećeg dana je prošla kraj odeljenja krzna u jednoj od naših najvećih prodavnica u Kaliforniji. Već neko vreme se poigravala sa idejom novog krznenog šala, ali je osećala da ne može da ga priušti. Ovog puta joj je za oko zapao šal od kamene kune, uzela ga je i probala. Nakon što ga je osetila i videla ga na sebi, nevoljno ga je skinula i vratila ga prodavcu, govoreći sebi da ga ne može priuštiti. Dok je napuštala odeljenje, zaustavila se i pomislila Nevil kaže da možemo imati šta god poželimo, ako uhvatimo osećaj da to već posedujemo. Zamislila je da opet stavlja šal, osetila ga je i nastavila sa kupovinom sve vreme uživajući u zamisli da ga ima na sebi.

Ova mlada žena nikada nije povezala ova dva imaginarna akta. U stvari, skoro da je zaboravila šta je uradila, sve se dok nekoliko nedelja kasnije na Dan majki, nije iznenada oglasilo zvono na vratima.

Bio je to njen otac. Kada ga je zagrlila, setila se prve imaginarne radnje. Kada je otvorila paket koji joj je doneo, prvi poklon posle toliko godina, setila se druge imaginarne radnje, jer je u kutiji bio šal od kamene kune.

Ja rekoh: Bogovi ste i sinovi Višnjega svi.

...Budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi.