PRIČA NEVILOVE UČENICE

 

 

 

 

Priča o Nevilovoj učenici koja njegovom tehnikom privukla čuvenog mistika u svoj život

 

 

 

 

Odlomci iz memoara:

 

Čarobno putovanje sa Karlosom Kastanedom

Margaret Runjan

 

 

 

 

Prevela i prilagodila

Jelena Ilić

 

 

 

 

 

                       

                     

                                        Margaret Runjan i Karlos Kastaneda

                         

                                    

 

 

 

Margaret Runjan je pre svega poznata kao bivša žena Karlosa Kastaneda, američkog pisca, mistika i antropologa, koji je poznat po seriji knjiga u kojima se bavi šamanizmom. U svojim memoarima „Čarobno putovanje sa Karlosom Kastanedom“ govori o tome kako je uz pomoć Nevilovih tehnika uspela da manifestuje Karlosa. Margaret je posećivala sva Nevilova predavanja. Saznajte više o tom vremenu i Nevilu u zanimljivom odlomku.

 

***

 

Lidet Maduro, Karlosova prijateljica je bila ta koja je upoznala Margaret i Karlosa. Lidet je živela sa majkom i ocem u Holivudu i bila je Karlosova bliska prijateljica do 1955. Lidetina majka je sašila dve koktel haljine za Margaret, te ih je Lidet u pratnji Karlosa donela Margareti na probu.

 

 

„Margaret, ovo je moj prijatelj Karlos iz Južne Amerike,“ rekla je Lidet.

Bio je to nizak tamnoputi muškarac, crne kovrdžave kose, skupljene u viseći skup sitnih kovrdža na čelu. Oči su mu bile velike i smeđe, sa levom dužicom malo u stranu, ostavljajući utisak da jedno oko uvek gleda preko vas. Tu manu je pokušavao da sakrije žmirkajući ili gledajući u stranu, zbog čega je delovao bolno stidljivo. Imao je izgled visokog seljaka, nizak, ali vitak sa obilnim prsima, tankim obrvama, širok, umiljat osmeh i orlovski nos indijskih gena. Iako nije prozborio, delovao mi je intrigantno.

Nekoliko dana kasnije, otišla sam kod Madurovih da preuzmem haljine. Očekujući da će Karlos biti tamo, ponela sam primerak duhovne knjige „Potraga“, koju je napisao moj mistik i guru Nevil Godard. Bio je tamo i činilo se da je zadovoljan mojim poklonom i neko vreme smo razgovarali o Sao Paulu i umetnosti. Karlos mi je objasnio da je umetnik i da bi voleo da napravi moju bistu, po mogućnosti u terakoti, što je bila njegova specijalnost. To je bila ona vrsta obećanja koje je često koristio da laska ženama. Na prvoj stranici „Potrage“ sam napisala svoje ime, adresu i broj telefona. Razgovarali smo kratko o Nevilu, ali nismo imali mnogo vremena. Karlos je obećao da će pročitati knjigu i da će mi je vratiti.

Rodom sa Barbadosa, Nevil se preselio u Sjedinjene Države i postao relativno poznat na Zapadnoj obali kao učitelj. Pre toga je imao indijskog učitelja po imenu Abdulah, uz koga je naučio ono što je smatrao da je smisao svega, te je provodio svoje dane putujući između Los Anđelesa, San Franciska i Njujorka, držeći predavanja i pišući. Njegov oslonac su bili stari mistik Vilijam Blejk, Biblija i ponekad Platon, čineći celu stvar dostojnu naučnog poštovanja. Nevil je imao zapovednički fizički nastup i spor, snažan govor. Govorio je onako kako je pisao, u nekoj vrsti nenatrpane proze Halila Džubrana. Prisustvovala sam svim njegovim predavanjima i kupila sve njegove brošure i knjige. „Bog je Ja Jesam“, govorio je Nevil. „Hristos je vaša divna ljudska mašta.“ „Ništa,“ propovedao je sa podijuma pozorišta Vilšir Ebel, „apsolutno ništa nije beznačajno.“ Nevil je osetio da čovek ne može razumeti krajnje unutrašnje značenje kosmičkih veza, te umesto toga svet vidi kao pokretnu panoramu beznačajnih događaja. Mistik je često alaudirao na Platonovu alegoriju o pećini i citirao iz poslanice Jevrejima „da je sve što vidimo iz ništa postalo“ i tako dalje. Ipak, ono od Vilijama Blejka mi je oduzimalo dah. Ponekad bi završio sa tim, stojeći tamo na podijumu, govoreći sa onim sjajnim britanskim naglaskom „Sve što vidite, iako se čini da je spolja, je iznutra u vašoj mašti, od čega je ovaj svet smrtnosti samo senka...i jednog dana ćete se poput Navukonodosora probuditi i otkriti da nikada niste živeli i nikada niste umrli, osim  u snu.“

Tokom prve posete Lidet i Karlosa mom stanu u decembru, spomenula sam da planiram te večeri prisustvovati Nevilovom predavanju. Kasnije, kada sam Karlosa našla kod Lidet, prešla sam nekoliko Nevilovih uputstava kada sam Karlosu dala knjigu. Moja namera da pozajmim knjigu je imala dve svrhe. Duboko sam verovala u Nevila i često sam ga propagirala, kad god sam imala priliku. Ali sam, takođe, želela ponovo da vidim Karlosa i pomislila sam da bi dobar način bio da napišem svoje ime i broj telefona na unutrašnjoj korici „Potrage“.

Misleći da će on to sigurno primetiti, čekala sam poziv.

Šest meseci se ništa nije dešavalo. Ali nisam odustala. Umesto toga, primenila sam jedno od Nevilovih mističnih učenja, nešto što je on nazvao „kontrolisana imaginacija“, koja se svodi na intenzivno fokusiranje na cilj dok ne postane stvarnost. Nevil je podsticao svoje učenike da svoje želje uzdignu do nesvesnog nagona kroz snove. Rekao im je da razmisle šta žele da postignu i da se fokusiraju na krajnju želju, noću, u krevetu, pre nego što utonu u san. San bi zapečatio uputstvo dato podsvesnom umu. I tako sam tokom šest meseci usmerila svu svoju mentalnu energiju i u subotu u devet sati uveče, juna 1956. me je nazvao Karlos i pitao da li može da svrati i donese neke slike koje je završio.

Pitala sam za Lidet, za koju sam predpostavila da će biti sa njim.

Karlos je odgovorio kao da nema predstavu ko je Lidet. Prvo sam mislila da je to šala, da mi Karlos nagoveštava da će doći sam. Ali sam kasnije otkrila da je Karlos to često radio. Imao je naviku upuštati se u ljubavne veze, a zatim ih iznenada prekidati, ponekad se pretvarajući da nikad nije čuo za tu osobu.

„Nekada sam se ludo zaljubljivao,“ rekao je Karlos, „Zalepim se za jadnu devojku i onda bum! – svemu bi bio kraj, ona bi bila iskorišćena, a ja sam tražio novu devojku u koju ću se zaljubiti. To je društveni obrazac koji naučimo da ponavljamo sve dok ne ostarimo, a onda kažemo Nema više ljubavi, nema više uzbuđenja. Spreman sam umreti. To je obrazac koji uzimamo zdravo za gotovo – misleći da nema drugih opcija.“

„Pa, Don Juan mi je rekao da prestanem sa svim tim. Rekao mi je da je smešno romantiku ili bilo šta postaviti za jedinu svrhu života. Naravno, ako vam se ukrste putevi, dobijete taj osećaj čudesnog, da je tu još jedno čudo, čemu morate pokloniti svest. Ali druge morate dotaći samo lagano, a ne da ih iskorišćavate.“

Sve ovo se desilo tokom njegove prve posete kada je doneo svoje uljane slike. Ponosno ih je pokazivao. Bile su od stila i raznobojne. Na jednoj je bio stari crnac ili senovit pripadnik amazonskog plemena, pogrbljen nad svojim bubnjem, udarajući u besnom ritmu u talasima pokreta koji su mu se kotrljali niz leđa. Karlos je seo na divan pored mene, držeći svaku sliku podignutu i objašnjavajući svoje različite uticaje – Dali, Guson, Dore, El Greko, Goja i tako dalje. Bile su odvažne, skoro primitivne i po mom mišljenu prilično dobre. Ali se činilo da je Karlos neodlučan. Njegov rad je bio dobar, ali je bilo previše hrapavih ivica na kojima je trebalo raditi. To je nešto što bi iskustvo i vreme rešili; ali bih ponekad primetila u neraspoloženom treptaju njegovog osmeha da nije verovao u sopstvene sposobnosti.

Otišla sam u kuhinju da uzmem flašu Mateus vina, koje je postalo Karlosovo omiljeno, a koje je u šali nazivao svojim najvrednijim učiteljem. Te noći me nije impresionirala njegova umetnost, već sama činjenica da je došao u posetu. Njegovo prisustvo je potvrdilo Nevilovu mističnu tehniku. Šest meseci sam koristila „kontrolisanu imaginaciju“ – zamišljala sam da sam sa njim, da razgovaram sa njim i da sam najsrećnija sa njim, a sada je bio ovde. Nešto izvan logike je nateralo Karlosa da dođe i nije bilo šanse da me neko uveri u suprotno.

Pre nego što se veče završilo, pričala sam o Nevilu i „kontrolisanoj imaginaciji“ i novom misticizmu, koja uključuje sva naša čula – vidiš, čuješ, osećaš i mirišeš sve ono što zamišljaš da već imaš, a zatim to otpustiš.  Tri dana pre toga, slušala sam Nevila kako raspravlja o „kontrolisanoj imaginaciji“ i citira iz Solomonove pesme kako neko noću na krevetu traži dušu voljene osobe.

On je podučavao da snovi imaju posebnu moć i da sanjari mogu pod pravim uslovima da manipulišu snovima i da izaberu iz mnoštva misli nekoliko najmoćnijih. Nevilova ideja je bila da izaberemo opuštajući položaj, na primer na krevetu, noću, pred spavanje, te da kreiramo scenario u mislima koji ukazuje na to da već imamo ono što želimo. To je sve. Ponašajući se kao da je želja već stvarnost, želja će postati stvarnost. Da bi se postiglo stanje slično snu, Nevil je predlagao učenicima da polako idu do ivice samog sna i da se skoncentrišu na jednu stvar, jedan cilj. Polako, podela između sna i jave postaje samovoljna, oni postaju isto, nema razlike. Ono što sam sigurno znala je da sam religiozno koristila „kontrolisanu imaginaciju“ i odjednom, Karlos je bio tu, telom, u mom stanu, pokazujući mi svoje slike.

Nisam ubedila Karlosa. Ali ga je zanimala ideja da su snovi i stvarni život podjednako validni u šemi stvari. Bio je intrigiran Nevilovom verom  u snove i njegovim pokušajima da njima manipuliše.

Teorijsko jedinstvo sna i stvarnog života je stara ideja, La Vida es Sueno (život je san) je bilo standardno štivo za školsku decu iz Kadžamarke. Pedro Kalderon de la Barka, taj đavolje bradati jezuit i barokni dramaturg, je posmatrao život kao senku, zmijoliku polusenu koja prati san. Karlosa nije privukla poruka, već sam Nevil. Bio je tako tajanstven. Niko nije bio zaista siguran ko je on i odakle je došao. Neke reference su ukazivale na Barbados u Zapadnoindijskim ostrvima i da je sin ultra bogate plantažne porodice, ali niko nije znao sa sigurnošću. Nije se mnogo znalo ni o Abdulahovim poslovima, njegovom učitelju, koji je uvek bio ili u džungli ili na nekom drugom mestu. Jedino što sam znala sa sigurnošću je da je Nevil bio ovde i da bi se mogao vratiti sledeće nedelje, ali opet...

To je nosilo neku moć, privlačna vrsta slobode u nedostatku prošlosti i Karlos je to znao. Nevil nije bio jedini mistik u gradu sredinom 1950-e. Cela kalifornijska obala je bila preplavljena vidovnjacima i praktičarima ekstrasenzorne percepcije u povoju.

Glavni dekan paranormalnog je bio Džozef Benks Rajn, američki botaničar koji se bavio paranormalnim istraživanjima od kraja 1920-e. Rajnove su kovanice ekstrasenzorna percepcija (ESP) i psi (psihički fenomen). Radeći u svojoj laboratoriji na univerzitetu Djuk, Rajn je proučavao svoje laboratorijske životinje i paranormalne subjekte koji mogu da čitaju karte koje nisu videli. Mnogi podaci koji upućuju na fenomenalne uspehe ERP-a su vernicima poslužili kao municija za sumnjičavce. U Los Anđelesu i San Francisku pojavila se grupa entuzijastičnih ljubitelja vidovnjaka. Pojavili su se kolektivi naučne fantastike, duhovni kultovi i misteriozni filozofi poput Nevila, svi zajedno u velikoj rasplamsaloj popularnoj sceni. Srednjoškolci su 1950-e pisali seminarske radove na temu „novog“ psi fenomena. Među predavačima na koledžima su nicali stručnjaci za vidovnjake, koji su se pridružili modernim, mladim pesnicima i poklonicima folklora, a Holivud se sa tim složio plasiranjem naučno-fantastičnih filmova i filmova o letećim tanjirima.

Karlos se našao u središtu svega ovoga. Generalno je izbegavao ovu vrstu ersatz okultizma. Vidar kao čarobnjak je bio proizvod neprosvećenih masa. Ali sada ste imali pametne studente iz gornje srednje klase koji su se uhvatili ove bizarne priče o psihičkim istraživanjima, i ja, malena i racionalna devojka, brbljam mu o mistiku sa Bardbadosa kao da je on Buda. Naravno to se nije dešavalo samo u Kaliforniji. Domaćice i mehaničari su gledali kroz prozore u crveni pejzaž Džordžije, teksaški zubari, farmeri iz Ajove i hiljade drugih su tražili nešto, nešto sumnjivo, zeleno ili sjajno, što izvodi nemoguće manevre na crnom, spekralnom, noćnom nebu. Svi su se upetljali u ova okultna posla, u nekom obliku, a ni mi nismo bili izuzetak.

Karlos me je često viđao nakon prve posete.

...

Sedeći uz šolju kineskog čaja, jedne večeri u septemru 1957-e, počela sam prozelitizirati u Nevilovo ime. Ranije te nedelje, tokom redovnog predavanja četvrkom uveče u Vilšir Ebelu, Nevil je raspravljao o Ja Jesam. To je bila jedna od njegovih omiljenih ideja, izvedena iz biblijskih referenci o čovekovoj suštinskoj prirodi, iako je njeno pravo poreklo verovatno iz vavilonskih kultova vode ili čak i od pre, iz primitivnih snova neandertalaca. Za Nevila je to bila osnovna ideja, čista i tačna, proizvod osnovnog moždanog stabla. JA JESAM (Bog u čoveku)!

„To je kao hrišćanska duša“, govorila sam Karlosu. „Kao atman u hinduizmu. Kao bezimeno prisustvo u svakom telu.“ Onda sam se vratila Nevilu, onome što sam naučila napamet iz jedne od njegovih mnogobrojnih knjiga, koje je mistik štampao u sopstvenoj štampariji u Južnoj aveniji La Brea. „Karlose, treba da razumeš da nisi bogat ni siromašan, slab ni jak, nisi Grk ni Jevrej, nisi zarobljen ni slobodan, nisi muško ni žensko. Svi ovi koncepti ograničavaju čoveka. Drže ga u zatočeništvu.“

Karlos je bio pristojan, rekao je da razume, misleći da je sve to zanimljivo. I bilo je nekako zanimljivo. Za Karlosa je sve oko Ja Jesam bilo nešto što je osećao celo vreme. Prošlost je više od niza godina, mesta, nasumičnih odredišta, više od skupa društvenih konstrukcija, granica, veza, cerebralnih prepreka. U neke stvari koje je Nevil govorio, Karlos je verovao godinama. Još uvek je imao „Potragu“ koju sam mu dala kada smo se sreli drugi put. Prelistavajući je, našao je malo toga osim nerazumljivog žargona filozofa. Ali za mene je to imalo smisla. Imala sam sposobnost da izvučem iz svih knjiga nekoliko odlomaka koji bi mu stvarno nešto značili, posebne fraze koje su mu palile lampice. Polako, Karlos je počeo da se po malo zanima za misticizam, odmetničku filozofiju i psihičke fenomene.

Ipak, imao je neprijatan osećaj u vezi ljudi kao što su Nevil, koji mu se činio kao još jedan ekscentrični filozof-mistik iz Laguna Biča ili sličnih mesta. Zanimao se za domaće knjige, skupa predavanja i Nevilovu nedeljnu TV emisiju. Ali knjižare po velikim četvrtima i univerzitetima su lagerovale njegove knjige zajedno sa Rajnovim studijama iz parapsihologije. Do 1957-e Rajnu je krenulo nizbrdo. Bio je miljenik okultizma oko 1930., ali dve decenije kriticizma iz konvencionalnih laboratorija i novinara poput H.L. Menkena desetkovale su njegovo Društvo za psihička istraživanja i svele njegov rad na univerzitetu Djuk na parodiju. Iako Rajnu nije išlo baš najbolje sredinom 1950-e, drugima je bilo dobro. Širom zemlje se ponovo probudilo zanimanje za okultizam, svojevrsno oživljavanje paranormalnog, te se do 1957-e zaukalo punom brzinom sa ESP, letećim tanjirima, američkim međunarodnim naučni-fantastičnim filmovima Džona Agara. Nakon moje priče o JA JESAM, i časopisima o gomili NLO-a iznad Kanzasa i svemu ostalom, Karlos je sam odlučio testirati psihičke vode.

Napravio je špil ESP karata sa pet simbola: krug, kvadrat, plus, zvezda i talas. Mesecima smo testirali skrivenu međusobnu percepciju. Sto za kafu u dnevnoj sobi je bio logično mesto na kome smo to radili, zato što smo imali privatnost. Karlos je bio malo postiđen ESP testiranjem i retko je uključivao nekoga u svoje eksperimente. Koristio je više varijanti u testiranju, ali bi Karlos najčešće stavljao karte licem na dole u „Albatrosu“ na plaži ili u „Pointu“ ili u nekoliko mesta u Holivudu gde su se pesnici okupljali.

...

Nevil je podučavao da snovi imaju moć, te da se njihovim oblikovanjem prema našim željama može menjati budućnost. Suština Nevilovog propovedanja bilo je razvoj samopouzdanja da biste dobili ono što želite kroz intenzivno sanjarenje i „kontrolisanu imaginaciju“. Karlos je pročitao malo Nevilovog rada, nikada ga nije shvatao dovoljno ozbiljno da bi se posvetio njegovim knjigama. Uglavnom je preko mene naučio o Nevilovim idejama i to je bilo 1958. uz vino u mom stanu.

Karlos kaže da mu je ideja o kontrolisanim snovima došla na putu u Ikstlan, u avgustu 1961. Dve nedelje pre toga je uzeo pejot kaktus, te se u samom piku halucinacije igrao sa komšijskim psom. Karlos je to opisivao kao očaravajuće iskustvo. Pas je iznenada postao blještav i dok su on i životinja pili vodu iz posude u glupoj, vrtoglavoj epizodi, odjednom je tečnost navirala iz njihovih pora, dajući im duge, svetlucave, blještave grive. To je bila Karlosova prva halucinogena avantura. Sledećeg jutra Don Juan mu je objasnio da je pas u stvari reinkarnacija Meskalita, moći ili božanstva u pejotu. Bio je to dobar znak i Indijanac je zaključio da bi njegov učenik mogao biti spreman za veće stvari. Don Juan je objasnio da su snovi stvarnost i da o njima treba razmišljati u konkretnim terminima. Snažan pojedinac može birati šta će se pojaviti u njegovom snu. Kontrolisanje sna znači manipulisati elementima sna na način koji koristimo u svakodnevnom životu. Prema Don Juanu, sve je stvar moći i jedinstva, osećanje prirode stvari, kontrola nad vlastitim životom. Sve je to bilo prilično apstraktno, ali je podsećalo na Nevilovu tehniku menjanja budućnosti kao puta do novca, uspeha ili čega god. Don Juan stil sanjanja je stavio sve u fokus – ne postoji razlika između sna i jave.

Nevil je govorio skoro isto. Čak su i pripreme bile slične. Dok se pripremao za meditaciju, Karlos je zurio u prekrštene ruke na krilu. Nevil je na svojim predavanjima upućivao učenike da legnu na krevet ili sednu na stolicu da bi se fokusirali na ono što smatraju svojim idealnim ja, svojom idealnom situacijom. „Tvrdite da ste savršeni“, govorio je Nevil, „i vaš svet ograničenja će se raspati dok se vaša nova tvrdnja diže poput feniksa iz svog pepela.“

Tehnike su bile iste, baš kao i cilj: trgnuti učenika iz kolotečine uobičajene percepcije stvarnog sveta. Otići izvan toga. Nevil je predlagao da JA JESAM oslobađa pojedinca prošlosti ili budućnosti. To je čovek bez kulturnih i društvenih prepreka. Ideja o brisanju sopstvene istorije i posmatranje individue bez ograničenja i privrženosti prošlosti je bila deo Don Juanovih ranih učenja. I još važnije, to je bilo nešto što je Karlos radio godinama pre nego što je upoznao Don Juana ili čuo za Nevila.

Zatim, tu je bio svetionik. Jednog utorka uveče sam otišla do Karlosa, nakon Nevilovog predavanja u Vilšir Ebelu. Tema je bila nešto što se zove probuđena imaginacija. Nevil je rekao da je onaj ko poseduje probuđenu imaginaciju poseban i da ponekad izgleda kao svetionik, belog, sjajnog lica. To je navodno bio pravi kvalitet, čak i za nekoliko ne-nevilovaca koji su bili veoma receptivni, poput umetnika, naučnika, izumitelja, ljudi sa vividnom imaginacijom.

Godine 1958. Karlos je radio na bisti od terakote, kada sam upala u stan i počela brbljati o Nevilovom najnovijem predavanju. Slušao je neko vreme. Ono što me je uverilo se desilo na toj sesiji, usred zamršene disertacije, Nevilovo lice je zasijalo. Delovalo je kao svetionik ispred teatra. Sve što je trebao uraditi je govoriti o nečemu i to bi se dogodilo. Karlos je podigao pogled sa skulpture i nasmejao se.

...

Jednog dana, u rano proleće 1958., izašla sam iz kancelarije, na južnom delu La Brea br. 666, do hemijske čistione, da bih izbegla podnevnu gužvu. Pokupila sam odeću, izašla sam i nikog nije bilo. Išla sam sama prema kancelariji i iznenada sam ugledala Nevila kako mi dolazi u susret. Kada mi se približio, nasmešila sam se i uzvratio mi je osmehom, ali nismo prozborili. Kada je prošao, okrenula sam se da budem sigurna da sam videla Nevila; u tom trenutku se i on okrenuo, opet se nasmešio i nastavio svojim putem. Čudno je bilo to što sam na ulici bila sama sa njim, a kada sam okrenula glavu u pravcu u kojem sam išla, bila sam u normalnoj ulici u vreme podneva.

Za trenutak sam pomislila da sam poludela. Nisam mogla to da shvatim, zato što je Nevil bio u San Francisku dve nedelje zbog predavanja. Uopšte nije bio u Los Anđelesu.

Možete se kladiti da se nisam vratila u kancelariju, niti govorila o čudnom susretu sa Nevilom.

Te večeri kada sam videla Karlosa, ispričala sam mu celi događaj i pitala se kako je to moglo da se desi. Rekla sam da ću pitati Nevila, kada sledeći put bude držao predavanja u gradu, da li se ikada pojavi nekome u jednom gradu, dok je fizički u drugom. Karlos nije mnogo reagovao na priču pojavljivanju na dva mesta u isto vreme, ali je rekao da ga zanima šta će Nevil odgovoriti kada mu postavim pitanje.

Sledeći put kada je Nevil držao predavanja, ja sam bila tamo. Znala sam da želim da ga pitam o njegovom pojavljivanju onog dana u La Brea aveniji.

Kada se predavanje završilo, bio je na raspolaganju da odgovara na pitanja petnaest minuta, a ja sam bila spremna! Međutim, desila se čudna stvar. Pre nego što sam postavila pitanje, neko drugi je ustao i pitao ga da li je moguće da kada je u drugom gradu, da se prikaže nekome u Los Anđelesu. Pogledao je u ovu osobu, a onda je pogledao u mene i rekao „Da.“ Mogao je da se ukaže ljudima kojima je hteo da se ukaže. Nisam mogla da poverujem u ono šta sam čula. Pojavio mi se iz nekog razloga. Još uvek ne znam zašto je imao sposobnost da bude na dva mesta u isto vreme, ali barem znam da sam ga videla, u čini se, nestvarnim okolnostima.